U POVODU OTKRIVANJA MASOVNE GROBNICE U TOMASICI

Iz razmišljanja me je prenula Paša. Polako je ušla u kuću i zagrlila me plačući. Nisam shvatala kako je smogla snage da hoda, da se kreće, a pogotovo da dođe da me posjeti. Dugo smo plakale tako zagrljene. Nisam znala šta da joj kažem, kako da je utješim. Kako utješiti ženu kojoj su u istom času ubijeni muž i dva sina?! Aganu je bila tek dvadeset peta a Emdžadu dvadeset sedma godina.

„Draga Pašo, saburi, šta možeš. Ostala su ti bar unučad. Obojica su isti očevi, i Anel i Adnan. Mislili su nas zatrti, ali ne uspijevaju. Porast će ova djeca, ipak će neko ostati živ,“ izmišljala sam joj budućnost, iako sam znala da to neće pomoći njenoj tuzi.

„To me i drži još u životu. Da nije onih snaha, unučadi i mog Edina, sudila bih samoj sebi. Ne bi mi bilo žao umarti, ali grih je od Boga. Ne smim. Da mi je samo onu djecu i snahe spasiti, da mi ostanu živi i zdravi, samo njih imam,“ pričala je tiho.

„Čula sam da je i kod vas jučer navraćao Zorić,“ interesovalo me je.

„Ah, jeste, kokanom doš'o i veli: „Treba l’ toj djeci štogod?“ Mislim se, trebaju im njihovi očevi. Ništa im drugo ne treba. Ulazio je i u štalu. Rekla sam mu: „Moreš ti to slobodno sve voditi. Oni koji su to hranili i čuvali, nema ih više!“ Rek'o je da će doći po tele ovaj koji dan,“ pričala je ona kao da je sve to blago dobila na poklon, a ne stekla radom i znojem, kao da joj ne treba nikakav izvor života.

Ništa joj nije mnogo značilo, osim onog što joj je preostalo od porodice.

„Kako su Nafira i Ermina? Jesu li se imalo smirile ili jos uvijek plaču?“ pitala sam je, samo da razgovaramo.

„Ah, jašta neg’ plaču!“ uzahnula je. „Još mi Zorić reče da bi bilo najbolje da ih sakrijem na tavan. Kaže: „Ima svak've vojske, bezobraznih, p'janih. Mogu naići ov'da, može se mladim ženama svašta desiti.“

„Kako će biti vazda na tavanu, a nisu ni one jedine mlade u kući. Puna mi je kuća cura i mladih žena iz komšiluka. Ne mogu se sve sakriti na tavan.“

„A i djeca bi plakala bez matera!“ dopunih je ja.

„Pa da, i to. Plaču i ‘nako. Žene stalno plaču, a djeca viđaju od njih pa nonda i ona, mada ne znaju zašta plaču. Po cilu noć niko ne spava. Samo se čuju jauci, plač, uzdasi. Prava ludnica. Ne znam dokle će ovo ‘vako potrajati?“

„Pa šta pričaju žene? Smiju li se vratiti  svojim  kućama?“ pitala sam je.

„Kako će smiti, kad četnici vazda rove po kućama. Ako zateknu koju ženu u kući, jao se njoj. Neke su do gola skidali i traž'li pare i zlato. A još, ako je koja mlada i l'jepa, znaj joj se šta je čeka. Najgore je što oni već počinju zalaz'ti i u naš sokak. Čim popljačkaju kuće kraj glavne ćeste, doćemo i mi na red. Zato se svi i bojimo. Neke žene spominju da bi išle odavle, pa kud bilo. Iz Sredica je narod već ošo, a i iz Bišćana većina. Ja sama ne znam šta da radimo. Ne ide mi se niđe iz svoje kuće, al’ šta ću, ako se bude moralo?“

Zastala je kao da ne vjeruje svojim riječima, a onda nastavila:

„Kažu da po Bišćanima četnici izgone ako najdu nekoga u kući, a ko neće da ide jednostavno ga ubiju. Zato se bojim ostati sa ovom nejači. Oni su mi sad sve na svitu, da mi je bar njih sačuvati. A kad nema mog Rasima, mog Emdžada i mog Agana, ne treba mi ni kuća!“ opet je počela plakati. „Da mi bar dadu da ih zakopam, nego leže ‘nako na hrpi, muhe se roje na njima. Majko moja, što si me rod'la, da sve ovo dočekam? Što ne ubiše krvnici i mene zajedno sa njima, bolje bi bilo, nego da ‘vako nazor crkajem a crkanti ne mogu!“ jecala je ona, a meni se srce cijepalo.

„Na pravdi Boga ih pobiše, ni krive ni dužne. Djecu im iz ruku otrganše, kad su ih poveli. Stalno su se jadnici iskretali na djecu. A i moj Rasim jadni, othrama za njima. Jedan ga je četnik stalno udar'o puškom u leđa da požuri. Mi smo ostale plačući i gledajući za njima. Ni na kraj pameti nam nije bilo da će ih pobiti. Mislile smo da ih odvedoše u logor jer su se čuli autobusi. To su ustvari voz'li one iz Rizvanovića i Rakovčana u logor. Nadale smo se da će ih vratiti po noći, kad ih ispitaju. Pa ništa nisu skrivili, što bi ih zadržavali? Kad ono posli podne počeše žene iz Donje mahale dolaz'ti. Plaču, guše se, a ne mogu mi izreći. Onda sam počela sumnjati.

Šta je bilo, recite mi! Što šapćete, da niste šta viđale, kud su ih odveli?”

One su se samo zagledale i plakale još više lomeći ruke.

“ Kud su ih odveli, recite mi bolan, ako znate!“ navaljivala sam.

„Moja Pašo, nikud njiha nisu odveli, sve su ih pobili, oko Suadove prodavnice, neke i po ćesti. Tako je bilo i po Sredicama, i gore po Bišćanima i Hegićima, sve do Volara!“ rekla mi je najzad jedna od njih.

Nisam mogla povjerovati u to. Vikala sam im da su lude, da lažu, a one su se klele da su sve gledale svojim očima. Kad se smrklo išla sam gledati i tek tad sam se uvjerila. Ne mogu ni pričati o tome!“ briznula je u plač. „Jadna moja djeca, jadni moj Rasim!“ tresla se sva od plača.

Pokušavala sam je smiriti. Tada su se začuli zvuci teških kamiona sa glavne ceste. Jedan se zaustavio otprilike pred Suadovom prodavnicom. Nismo ga mogle vidjeti, samo smo čule tupe udarce od dno prikolice. Najprije su glasno odzvanjali, a zatim su postajali tiši. Obje smo znale šta se dešava, ali smo šutile. Paša je prva progovorila:

„Hvala Bogu, kupe ih. Već su se uščuli od ovih vrućina. Možda su se i počeli crvati. Ove žene, što su išle hran'ti blago naveče, kažu da se već nije moglo proći ćestom. A i gavrani stalno kruže okolo. Osjetili i oni.“

„Ko zna gdje će ih zatrpati?“ pitala sam se na glas. „Vjerovatno će sve zajedno u neku veliku jamu. Možda u rudnike, u Omarsku, ili u Tomašici. Možda u Ljubiji,“ nagađala sam.

„Bog zna šta će sa njima! Neću moći svojoj djeci ni Fatihu proučiti na mezarlucima!“ opet se Paša počela tresti.

Bila je kao izgubljena. Kad je šleper otišao, digla se polako, stavila mi ruku na rame i zapovjedila:

„Čuvaj se, Ferida, čuvaj tu djecu, i nek ti ih dragi Allah sačuva. Vidiš šta smo dočekali.“