JEDNA OBIČNA PRIČA: NEĆU DA ĆUTIM I DA GLEDAM SVOJA ,,POSLA,,

U neko prohujalo vreme kad sam bila dete (a to nije bilo tako davno, ženska sujeta, moram malo), dečije doba, kad se polako otkriva svet, sve je ličilo na bajku. A sada ni zima u Bosni nije zima. Uveče su nam ili smo kasnije čitali bajke, čitali malog princa. Nema više bajki, nema prinčeva, dolaze samo konji i to još nisu beli. Sad smo tu gde smo, dragi moji Srbi. Gde nas dovedoste? Ili gde zalutasmo? Ili gde ciljano dođosmo nošeni raznim ideologijama…

Nekad su se čitale KNJIGE, a ja kao neko ko je nedavno počeo nešto da piskara imam već čitaoce. Sramota.

Imam pitanje za sve vas: čiju biste knjigu radije pročitali, moju ili našeg proslavljenog književnika Milorada Ulemeka?

Napisao je desetak knjiga o hrabrost, patriotizmu i časti.

I imam još jedno pitanjce: stojimo Legija i ja. Vi birate. Koga biste izabrali da bude pušten na slobodu (da piše)? Mene ili njega?

Hhmm? Samo pitam.

Mnogo novih reči smo do sada naučili, recimo atetista, (izvinjenje onim istinskim), ali meni je to po novokomponovanoj definiciji čovek koji vozi bolja kola od popa. Danas bih da naučimo jednu novu reč po srpskom novogovoru.

Patriota – osoba koja puca na premijera, iz snajpera, osoba koja ubija civile, osoba koja ubija nedužne, osoba koja ubija decu. .

Idemo.  Još ću biti tema i sociologa,. Doktor koji piše. Magarac koji svira violinu, mrmot koji zavija čokoladu! Osećam se kao majmun koji je objasnio teoriju relativiteta! A zapravo sam rekla ono što svi znamo i mislimo. Ništa novo i epohalno. Ipak, nekim čudom, cilj nije postignut. Što bi se reklo – šut u jaja cele čaršije. Popa konačno zovu – pop!

I nije ovo ,,Oda časti,, meni , nego umalo zaboravih šta je tema, i ne spomenuh Ulemeka bez razloga.

Vratimo se, brzo, brzo u Prijedor. Koristiću svakodnevni rečnik da bi me svi dobro razumeli. Uvijenim, komplikovanim rečima i praznom demagogijom ništa neću postići.

Znači, brate, direkt u glavu! Ima jedan kafić (neću reći ime, ali prepoznaćete ga svi). Neću reći, ne zato što se bojim, nego što neću da mu pravim reklamu (to se plaća, marketing, bar je ova država puna privatnih viših i visokih škola u kojima naša deca ,,temeljno,, uče ,,marketing,,), jer i negativna reklama je reklama.

Elem, u tom kafiću, koji je jedan od najboljih i najpitomijih u gradu Prijedoru gde kafe, kave i kahve ispijaju svi, i Bošnjaci, i Srbi i Hrvati u ovim isto svojom nesrećom obavijenim posleratnim godinama više ja ne bih.

Eno ga, tamo Ulemek, isto pije kafu. Doduše, pred zakonom odslužio kaznu, pred Bogom nikad neće, pokajan do besvesti, ali imati na duši smrt nedužnih ljudi i prolaziti istim tim gradom gde dolaze i nažalost prolaze, njihovi najbliži i porodice nije pokajanje. To nije pokajanje.

Završiću pitanjem – Dokle će desetine ili stotine (uh, valjda ih nema više) Srba da puštaju šaku govana da od nas prave divljake i budale? Dokle će bagra biti glasna i jasna, a mi mutav narod, dok raznim imbecilima u Skupštini RS Betoven i Šopen pevaju i sviraju „na noge. Ja sam od onih… kako, uostalom, reče – otpeva legendarni Balašević, u svojoj Sevdalinki: nekad smo se bratimili, po pogledu, sluteći da isto sanjamo, i Bogu je prosto bilo; krstimo l’ se il’ klanjamo.

Ne zamerite mi, dragi čitaoci, ovakva sam od osiromašenog uranijuma. Pijem mnogo vode, a ozračena je. I umesto da budem normalna, da „ćutim i gledam svoja posla, ja ,,balavim,, o politici. Uranijum je čudo. Jedan sam od 100 miliona slučajeva gde uranijum ima takvo dejstvo na mozak. Ozračen mi je centar za istinu! Nekontrolisano izlazi iz mene. Ogroman sam mutant koji se otrgao kontroli i krenuo ka vama! Bežite! Ali ako hoćete da me se rešite, moj vam je savet da me ne gađate ,,snajperom,, (to radite iz patriotskih razloga, naravno) u glavu ! U tom slučaju bi me samo zabolele… (ne, neću opsovati). Ne zaboravite da je moj polni organ – mozak.

PS: A Vi sa teorijom zavere da ovo ne pišem JA, jer sam JA previše glupa – šta da vam kažem – sikter.