Moja Bosna i Hercegovina

Piše: Nikolina Balaban

U BiH, na jednom, skučenom prostoru (meni najdražem) se manifestuju svi evropski problemi, izvedeni do svoje krajnosti i ogoljeni naslaga lažne demokratije, građanske uljudnosti i tobože tolerancije. A ti se problemi svode na činjenicu da živimo u duboko podeljenim društvima u svakom segmentu. U našim narodima (nemoj sada polemika o tome kome i ona pripada) ,,Dabogda ti život bio zanimljiv,,

Prihvatam, možda neprimerena i ružna reč, ali da je zanimljiv, zanimljiv, toliko da ti sav život prođe u toj ,,zanimljivosti,,. Meni je drago što se ne uklapam ni u jedan princip kategorizacije. Ni po lokalnom, ni regionalnom, ni po političkom, a nakon mojih priča ni po nacionalnom ključu (što me posebno ,,pogađa,,). Smatram da sam time u nekoj prednosti. Recimo da neki predmet drugi jedva naziru u polumraku, a meni je on osvetljen iz više uglova, s više svetiljki.

Problem je jedino što se svaki osjećaj slobode veže na osjećaje nesigurnosti i usamljenosti. Ali, to je cena koju sam voljna platiti. Ovako se barem uspešno branim. Može mi se…pišem istinu o Tomašici, pišem o Prijedoru, nije mi strano da pišem i o stradalim, ubijenim civilima Srbima i Hrvatima u Čelebiću, Dretelju, istočnoj Bosni, Dobrovoljačkoj, centralnoj Bosni…što moj drug Nikola Kuridža reče bar tu imamo tema !!!

Naravno, ovo prvi i poslednji put govorim da nešto od tih tragova nosim i u sebi, u svojoj porodici, ubijenom stricu, strini i bratu od 9 godina i sestri, trinaestogodišnjakinji, ali mi to upravo daje snagu da ne ćutim.

Kad pišem o Bosni, vraćam se nečemu sigurnom i poznatom (sad izvolite akcenat na moj ekavski izgovor). Ja je ustvari poznajem. U Bosni i Hercegovini je glavni uzrok podeljenosti (ili se barem tako želi prikazati) uvijek onaj đavolji etnički identitet, plemenska krv koju strukture moći znaju tako dobro iskoristiti kada im to zatreba. Zato u Bosni još jako dugo nećemo doživeti neke druge oblike solidarnosti, kao što je protest (ali pravi, ne iscenirani uz ,,svesrdnu pomoć granskih Sindikata,,) radnika, studenata, običnog naroda kome već od jada i bede g….počinju da ulaze u usta.

Zato je naivno verovati da se zlo s početka devedesetih ne može ponoviti. I upravo zato treba skakati za vrat na svaki ispad mržnje, ma kako se bezazlenim činio. To mi se čini kao glavni motiv pisanja. Nema preteranog smisla žaliti se kada je većina pristala na stanje marginalizovanih intelektualnih elita, umrtvljene kritičke svesti, sve to začinjeno žutilom i jeftinim spektaklom.

Danju robujem u takvom sistemu (delimično), a noću se, verovatno poput malog broja ljudi, pokušavam izboriti za svoj mali prostor otpora. Iz njega izbacujem ovakve misli i nekakve tekstove, ali mi sve to sliči na pucanje iz praćke na tenkove.
Ustajte ,,umrtvljeni,,.
Valjda je lako o Bosni i Hercegovini pisati, ali nije lako u njoj živeti.